Ivan Bosiljčić o Ranjemom orlu

Trideseti rođendan Ivan Bosiljčić u četvrtak nije proslavio žurkom na nekom od beogradskih splavova već pored TV ekrana, uz poslednju epizodu „Ranjenog orla“. Kao, uostalom, i cela Srbija čekao je epilog ljubavne priče Anđelke Bojanić i Nenada Aleksića, kapetana druge klase Kraljevske akademije...
Vukica STRUGAR, Izvor: Novosti

U matičnoj kući, Pozorištu na Terazijama, kažu da moraju da ga sklanjaju od pomamljenih šiparica posle svakog izvođenja predstave „Cigani lete u nebo“! Ali, Era je to: čvrsto stoji na zemlji, hladne glave i - toplog srca. Njegova veza sa, takođe popularnom, pevačicom Jelenom Tomašević ni u jednom momentu nije uzdrmana „naletima“ obožavateljki.
- Svoje rođendane i onako posebno ne slavim. Drago mi je što sam mogao da odgledam bar poslednju epizodu serije. Zbog predstava sam do sada, uglavnom, pratio reprize.
* Posle ovih sedamnaest epizoda, čime objašnjavate izuzetnu popularnost „Ranjenog orla“ i to među svim generacijama?
- Prvo, reč je o vremenu kojeg veoma malo ima na našoj televiziji. Dramska tema i Mir-Jam doneli su sa sobom neke drugačije kostime, emocije, odnose... Sve je to gotovo egzotično za današnju publiku. Serija govori o našem građanskom staležu između dva rata, pokazuje da je gospode u Srbiji i te kako bilo. Ne samo u gradu nego i na selu. Nije se sve svelo, niti bi smelo da se svede, na blato i primitivizam. „Ranjeni orao“ je mudro izabrano delo kojim nas Šotra vraća nekim temama i dostojanstvenoj prošlosti.
* Iako je, bar u prvim epizodama, sve delovalo prilično anahrono i naivno?
- Zato što danas nemamo ni vremena ni spokoja. Tek ponešto isplaniramo za budućnost, sadašnjosti nismo ni svesni, a prošlosti ne stižemo da se sećamo. Priča o nevinosti odavno nije aktuelna, niti je ona prednost za ulazak u brak. Naprotiv. Ali, zato imamo mnogo ubitačniji problem, koji je upravo posledica tog „prevaziđenog“ običaja, a to je abortus. Ne treba ni da se pitamo zbog čega nam je mortalitet veći od nataliteta...
* Ne čini li vam se da je vaš stav možda suviše rigidan, da se kosi sa ženskim pravima i da bi mogle da vas napadnu raznorazne nevladine organizacije?
- Neka se tumači kako god! Svi pokreti koji se suprotstavljaju ovakvom načinu razmišljanja, po mom ličnom sudu, parazitski su i ozbiljno ugrožavaju prirodnu ravnotežu i porodicu kao osnovnu ćeliju društva. Ipak, ono što je u vremenu o kojem piše Mir-Jam postojalo a danas ne postoji, jeste predrasuda i isključivost. „Ranjeni orao“ govori šire o odnosima među ljudima i razlozima za duhovni pad. Anđelka je uzrasla kroz pokajanje, uzornija je od mnogih „čednih“ devojaka. Zato je u osudi društva tog doba i njegovo najveće licemerje. S druge strane, bolje je od
današnjeg jer je nametalo neke granice. Danas živimo „slobodnije“ i pogubnije! Ništa nije suviše strašno i previše bitno. Moraju postojati neka pravila u svim vremenima.
* Vaš lik kao da je vratio izgubljeno dostojanstvo oficirskoj uniformi i svemu što je ona predstavljala?
- U to doba piloti su bili božanstva koja hodaju po zemlji! Kako na društvenoj lestvici, tako i među ženama. Ali, želeo sam da napravim netipičnog avijatičara. Svesno sam mu dao i dozu sete i to iz želje da sretne ženu s kojom bi se osećao - kao da leti. Susret sa Anđelkom je susret s pravom ljubavlju. Lično, sviđa mi se što Nenad nije naprasit, nestrpljiv. Naprotiv, pomalo je stidljiv i neodlučan. A ipak heroj. Mislim da se najveći autoriteti i najsnažniji karakteri lome pred istinskom,velikom ljubavlju. Tako se iz dramskog predloška i moje ideje stvorio dostojanstven, učtiv čovek koji je spreman da voli. Nosi u sebi dovoljno poštovanja prema ženi, pa i one fine zaboravljene patrijarhalnosti. Sve to, ujedno, daje danas, nažalost, izgubljeno dostojanstvo i uniformi. Za mene je vojništvo viteštvo, podjednako u svim vremenima. I to ne sme da se zaboravi. A biti vitez znači biti junak i duhom i telesnom veštinom. Moj deda po ocu, potpukovnik u penziji, ruski je đak. Njegova iskustva u prvom susretu sa uniformom, činom, vojničkim načinom života - pomogla su mi da izgradim lik.
* Nalazite li u sebi neke sličnosti sa Nenadom Aleksićem?
- U biti, mislim da moj karakter i više odgovara tom vremenu. Moji stavovi i želje pomalo se sudaraju sa savremenim životom. Mada sam i nestrpljiviji, i konkretniji, i direkniji - od lika koji igram. Ali, ni kapetan Aleksić 2009. godine u Srbiji ne bi bio isti niti bi dočekao na kraju svoju ljubav. Sada, u potrazi za srećom moramo biti brži i borbeniji. Nenad je čovek obzira, a danas se takva vrednost tumači kao nesposobnost. Bilo kako bilo, verujem da je nekada ljubav čuvala ljude. Danas mi moramo da čuvamo nju.